Umetničko rukovodstvo Operskog studija „Borislav Popović“
Vokalni mentor Jadranka Jovanović
Vokalni mentor Snežana Savičić Sekulić
Dirigent Stefan Zekić
Reditelj Mario Pavle del Monako

Orkestar:
Prva violina Milica Andrijašević
Druga violina Nikola Božić
Viola Anja Petrov
Violončelo Emilija Sinadinović
Flauta Sanja Marić
Klavir i glokenšpil Natalija Mijailović*

*Polaznici Operskog studija „Borislav Popović”

Majstor svetla Srđan Savić
Majstor maske Marko Dukić
Majstori pozornice Dejan Radenković i Emil Ahmetović
Majstor tona Velimir Milošević

Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

Mocartova magična opera

Gledalac koji je 1791. godine želeo da vidi Mocartovu Čarobnu frulu morao je da dođe ispred pozorišne blagajne već oko podneva i da čeka nekoliko sati u redu kako bi kupio kartu. U narednih nekoliko godina predstava, čija je premijera bila 30. septembra 1791. godine u Frajhaus-teatru na Videnu u predgrađu Beča, izvedena je više od 200 puta a ubrzo će osvojiti i operske scene širom sveta.

Godinu dana pre premijere Volfgang Amadeus Mocart (1756–1791) našao se u finansijskim problemima kada je 1790. godine preminuo njegov pokrovitelj, car Jozefa II. Mocartov prijatelj slavni glumac, pevač, dramaturg i kompozitor Emanuel Šikaneder (1748–1812) koji je bio u istoj materijalnoj situaciji došao je na ideju da napiše libreto za operu koja će obojicu izvući iz dugova. To nije mogla da bude bilo kakva opera već pravi spektakl a Šikaneder koji je bio poznat po spektakularnim predstavama odlučio se za žanr koji je pripadao popularnom pozorištu u Beču – magičnu operu. Profesor Piter Braskomb objašnjava da iako se teoretski sve opere sa magičnom tematikom (vilama, vešticama, magijom...) vode kao magične opere, u praksi je to isključivo zingšpil (komična opera sa govornim dijalozima) i to magični zingšpil čiji je sastavni deo scenografija zasnovana na baroknoj pozorišnoj mašineriji. Dakle, iako su Mocart i Šikaneder živeli i stvarali u doba klasicizma popularni teatar koristio je elemente prethodnog baroknog stila, odnosno scenografiju barokne opere. Barokna mašinerija omogućavala je brze promene scenografije zahvaljujući kulisama koje su se lako pomerale a koje su dočaravale mesto na kome se radnja odvija. Kažu da je u Čarobnoj fruli bilo čak četrnaest ovakvih promena! Među specijalne efekte spadala je i leteća mašina u kojoj su se tri dečaka ili Kraljica noći iz Čarobne frule spuštali na scenu kao sa neba. Mašina je bila ukrašena cvećem a inače je u pozorištu često predstavljala i leteće kočije, zmajeve ili oblake. Gromovi i drugi zvučni efekti bili su sastavni deo ovakvih predstava. 

Zbog svega navedenog bilo je prirodno da Šikaneder radnju Čarobne frule smesti u nestvarni svet bajke čiji se motivi prepliću sa mitološkim temama i masonskim simbolima (simbolima tajnog društva kome su pripadali i Šikaneder i Mocart). Kao i u svakoj bajci i u ovoj se sukobljavaju dobro i zlo, da bi na kraju dobro, ljubav i vrlina trijumfovali. 

Zatim na scenu stupa Mocart sa svojom vrhunskom muzikom. Kompozitor poznat kao čudo od deteta jer je sa četiri godine počeo da komponuje a prvu operu napisao je sa dvanaest godina. Iako je napisao oko 600 dela (simfonija, vokalno-instrumentalnih dela, koncerata, 22 opere...) govorio je – „opera je za mene na prvom mestu“. U Čarobnoj fruli, kako bi doprineo njenom „bogatstvu“ odlučio je da pomeša različite operske/muzičke stilove. Tako je na primer ulogu Tamina napisao u stilu italijanske opere (na premijeri ga je tumačio Benedikt Šak koji je bio i odličan flautista); Paminina uloga je u stilu nemačke opere; Papagenu, najupečatljivijem liku ove predstave, dodeljena je muzika bliska narodnoj i arije koje će postati veoma popularne. Za svoju snaju Jozefu Hofer, poznatu po briljantnim koloraturama, Mocart je napisao jednu od, kako kažu, najtežih ali i najefektnijih uloga u operskom repertoaru – ulogu Kraljice noći.       

Premijernim izvođenjem opere  je dirigovao lično Mocart a Šikaneder je tumačio ulogu Papagena. Nažalost, Mocart nije dočekao da vidi kakav je veliki uspeh doživela njegova poslednja opera. Preminuo je dva meseca posle premijere. Bila je to prva opera koju je komponovao za jedno javno pozorište (sve prethodne opere naručio je dvor) i jedina opera iz žanra magične opere koja je ostala poznata do današnjih dana.

Vanja Kosanić