Reč režisera:

U našem „Uobraženom bolesniku” publici predstavljamo jedno moguće viđenje Molijera glumca, vođe svoje pozorišne trupe sastavljene od izuzetnih umetnika i Molijera čoveka.

U našoj smo predstavi ostavili ono što inače pripada Molijerovom originalu (ovo je poseban žanr koji je Molijer prvi plasirao, komedija-balet), a najčešće se u interpretaciji „Uobraženog bolesnika” preskače: eklogu (uvodnu scenu), pastirsku igru kao apologiju Luja XIV (Molijerovog zaštitnika na dvoru i kuma njegovog deteta) i intermeca (komade sa muzikom i plesom koji služe kao odmor od radnje, zagrevanje za naredni čin).

U našoj predstavi se za vreme tih kratkih predaha od radnje komada doduše dešava nešto drugo, značajno po grupu glumaca koju gledamo (koja za prisutnog Luja izvodi predstavu što je bitna okolnost), a što publika u regularnoj izvedbi ne bi mogla da vidi: našli smo se na četvrtoj izvedbi „Uobraženog bolesnika” 17. februara 1673. godine. Zalazimo iza zavese i vidimo pripreme glumaca za naredni čin, vidimo da je gospodin Molijer bolestan, da mu nije dobro, shvatamo da to igranje komedije spolja gledano za njega predstavlja sada pitanje života i smrti. Želeli smo da se upustimo u riskantniji, ali izazovniji pozorišni poduhvat. Na takav put, u takvu predstavu povukla nas je snažna struja Molijerove sudbine. Iskoristili smo silu koju nudi neverovatna simbolika njegove smrti, koja je zaista započela na sceni i to upravo kada je četvrti put igrao Argana, uobraženog bolesnika. Ova okolnost čvrsto ali nežno prožima tok naše predstave i čini da ona, pored zaigrane komične igre, bude krhka, gotovo tragična.