Predstava je nastala kao diplomski rad studenata glume u klasi profesorke Jasne Đuričić i Sanje Ristić Krajnov. Premijera predstave bila je 25. marta 2018. god.

„Tri zime“ predstavljaju priču koja prati istoriju jedne zagrebačke porodice i njihove kuće u tri ključna istorijska trenutka (1945, 1990. i 2011.), gde svaka godina donosi važne preketnice koje utiču na sudbinu ne samo junaka ove priče, već i na čitavu istoriju bivše Jugoslavije. Između ratova, savremenih političkih dešavanja i ljubavi, hrabrost da pronađu svoje mesto u svetu vidimo prvenstveno kroz ženske likove ove porodice koje čine njen stub već generacijama. Dok pratimo njihov put u današnjem vremenu, povremeno sa retrospekcijom, prisećamo se sa čime se jedna porodica susretala u prošlosti i koliko je ta prošlost zapravo daleko od nas.

Kompleksnu priču o četiri generacije žena jedne zagrebačke porodice, u vremenu kada se Jugoslavija stvarala i vremenu kada se ona raspadala, sve do danas, sa svim nadama, iluzijama, pogrešnim odlukama i lomovima njenih junaka, ti studenti su odigrali sa toliko zrelosti, glumačke veštine i fine poetske energije, što je zaista jedinstveno, ne viđa se baš svaki dan i zato je toliko vredno. Ne samo da su ti studenti savršeno savladali urbani kajkavski dijalekt Zagreba, nego taj melodiozni govor, kojim su govorila i gospoda i sluge, njihova socijalistička deca i kasniji naraštaj novog kapitalizma, postao je prozor kroz koji se u ovoj predstavi vidi čitava ta nesretna zemlja koja se nekada zvala Jugoslavija. U ambijentu veće prostorije koja je adaptirana kao zagrebačka građanska dnevna soba, kroz koju, sa radostima i žalostima, sa srećom i svađama, huji ta turbulentna historija ovih prostora, sedela je svuda okolo publika i u mukloj tišini, u jednom dahu, pratila je ovu četvorosatnu sagu o sudbini trinaestoro junaka jedne porodice u ratu i miru. Ta zbivanja ne događaju se pravocrtno, kao ni naši životi: čas vidimo dirljivu scenu bake i unuke uz neku noćnu lampu, čas sećanje na nešto ružno od pre pedeset godina, čas su opet svi za stolom, svesni da se o nekim temama ne govori, a onda se o njima ipak govori, u trenutku kada je već kasno. Na kraju, svi ti junaci, živi i mrtvi, i sa hiljadu rana, sreću se na sredini te sobe, u pomirenju do kojeg u stvarnom životu nikada nije došlo, čuje se neka tiha muzika naše mladosti i na sceni polako pada mrak. Taj mrak, kao da se rastvorio svemir, proparao je zajednički uzvik oduševljenja i aplauz publike koja je ovu neverovatnu predstavu doživela kao svoju emotivnu priču, koja već decenijama čuči u njoj i opterećuje joj dušu.

Bojan Munjin, Radio Beograd

„U drami su događaji ispričani nelinearno, ali su zato snažno uvezani. Nizanje sitnih detalja poentilistički slika, na prvi pogled reklo bi se epsku priču, koja blista u dramskoj formi. Iako ne postoji centralni sukob, priči ni u jednom trenutku ne manjka dramatičnosti. Sudbine junaka nas uzbuđuju zbog njihovih jarkih karaktera, a poseban su praznik za gledaoca koji mnoštvo ženskih glasova nema često priliku da u sličnoj raznovrsnosti vidi u pozorištu."

Mina Petrić