NASTAJANJE - NESTAJANJE

Otvaranje: 20. mart, u 19.00

Ocenite kvalitet ovog programa

(0 glasova)

Slobodan Trajković je diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo, 1980. godine. Dobio je jednogodišnju stipendiju Vlade Francuske na Ecole Nationale, Superieure des Beaux Arts u Parizu, dve godine kasnije. Član je Umetničkog društva Lada, Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i AICA (Međunarodnog udruženja likovnih kritičara).

Samostalno izlaže od 1980. godine. Do sada je priredio 30 samostalnih izložbi u zemlji (Beograd, Pančevo, Čačak, Smederevo, Priština, Ljubljana, Šibenik) i inostranstvu (Pariz, London, Njujork, Venecija, Singapur). Izlagao je na velikom broju tematskih grupnih izložbi i bijenala, u nacionalnim i savremenim muzejima, privatnim galerijama, kao i na međunarodnim filmskim festivalima u Edinburgu, Barseloni, Londonu i Veneciji. Primarno polje njegovog istraživanja jeste instalacija u kojoj ukršta medije: slikarstvo, crtež i skulpturu, fotografiju i video.

Kao gostujući i redovni profesor, predavač predmeta Multimedija i kao mentor na doktorskim studijama na Univerzitetu Union u Beogradu radio je od 2009. godine. Zatim, u La Salle College of Art u Singapuru i na University of East London u Londonu. Istovremeno, svoja istraživanja upotpunjavao je radeći kao kustos i kritičar. Od 2012. godine pisao je i prikaze o izložbama s londonske scene u dnevnim novinama Politika i održavao predavanja o kritičnim područjima u kulturi i umetnosti. Kao profesor na Fakultetu likovnih umetnosti i multimedija organizovao je studentske razmene između londonskog i beogradskog univerziteta, kao i obrazovne simpozijume u Nemačkoj, Srbiji, Crnoj Gori i Velikoj Britaniji, ukazujući na kritična mišljenja umetnika, teoretičara i delovanje alternativnih medija kojima se oni koriste.

U izdanju Cicera Beograd, 2017. godine, objavio je dva zbornika, na srpskom i engleskom, koja su objedinjena zajedničkim imenom Oličenje tela i Embodiment. Zbornici su sačinjeni od vizuelnih radova, događaja i tekstova nastalih od 2005. do 2015. godine.

Za dostignuća u vizuelnim umetnostima dobio je više nagrada u zemlji i inostranstvu, među kojima su nagrade za slike na Bijenalu mladih u Rijeci 1985. i na Oktobarskom salonu u Beogradu 1986. godine. Zatim, u dva navrata nagrade na Bijenalu jugoslovenske umetnosti u Njujorku i salonima mladih umetnika u Beogradu, Zrenjaninu, Prištini, Šibeniku. Za dostignuća u vizuelnim umetnostima 2002. dobio je Longinu nagradu Univerziteta u Prištini i Udruženja likovnih umetnika Kosova i Metohije. Veliki broj njegovih radova nalazi se u stalnim postavkama muzeja za savremenu umetnost i u privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Živi i radi u Beogradu i Londonu. 

Izložbu je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

 

Na putu ka jedinstvu (1)

Umetnost nije religija, ni politika ili filozofija, ali istovremeno je sve to. Svojim bićem umetnost prožima savremenu kulturu, u kojoj se skupljaju i prelamaju slike i saznanja našeg iskustva. S tim osećanjem promena percepcije i sjedinjavanjem ideja, ona često služi kao prethodnica koja krči put i prednjači u stvaranju novog pravca mišljenja. Ali, kao što znamo, umetnost nije samostalna, već je uvek uposlena onim što je čini. „Čovek je sam, a u isto vreme je u odnosu. On je utoliko sam ukoliko je jedinstveno biće, različito od bilo kojeg drugog, i ukoliko je svestan svoga ja kao zasebnog bića” (2).  Da bi taj čovek napravio razumljiv iskaz o stanju u filozofiji, teologiji i politici, potrebno mu je vreme i analitičko mišljenje, a u umetnosti je to ostvarljivo veoma brzo, ponekad istog trenutka nakon pojave ideje u umetnikovoj svesti. Ali, ponovo kažemo, ona neće imati svoju snagu i izražajnost ukoliko u sebi ne sadrži misao, veru i želju za afirmacijom onoga o čemu govori. Zato, pre nego što razvijemo ideju o njihovom mogućem povezivanju kao stvarnom i mogućеm, naglasićemo još jednom njihove osnovne osobine.

Slika

Informacije o programu:

Politika je sredstvo pomoću kojeg razrešavamo različite, najčešće sukobljene, interese među ljudima i interesnim grupama. Njome stvaramo i menjamo pravila života, pišemo zakone i vodimo ratove, zato ona ne predstavlja rezultat nego proces razrešenja nekog sukoba. Nasuprot politici, gde retorička svest o razrešenju problema dobija svoju punu afirmaciju, religija je oblik društvene svesti koja se bazira na verovanju u Boga, koji je izvan prirodne i društvene svesti. Ta svest je zasnovana na verovanju i predstavlja napor povezivanja onog što nije u nama, već je usmereno ka Bogu, u koga verujemo. Za razliku od teologije, filozofija se bavi čovekovom svešću u prostoru znanja. Filozof je prijatelj znanja koji je u stalnoj potrazi za mudrošću, ali je on formalno ne poseduje. Ono što poseduje jeste disciplina kojom se služi na putu ka stvaranju znanja o ljudima i prirodi. On traži mudrost u znanju pojava, moralnih sudova i u jeziku kojim se služi. Na tom putu on stvara nove koncepte i nove duhovne celine.

Tim povodom, ako bismo svaku od ove četiri pojave sveli na jednu reč, a da pritom ta reč predstavlja suštinu pojave o kojoj govori, onda bismo rekli da je: a) politika = proces, b) religija = vera, c) filozofija = misao, d) umetnost = medij. Njihovim sjedinjavanjem dobili bismo pojavu sa sledećim karakteristikama: misao, vera, proces i medij. Uvek je aktuelno pitanje koliko reči mogu da objasne umetničku aktivnost, ali samo letimičan pogled na dobijeni spoj pomenutih pojava izgleda prihvatljivo i moguće je objašnjenje osobenosti onoga što zovemo umetnost.

Ukoliko se prethodna analiza nameće kao moguća, kažemo da misao nije konstantna već je u stalnoj promeni, tako da njeno prisustvo u umetnosti ima izmenjenu i uvek neizvesnu ulogu. Dakle, kako mišljenje, tako i prizor u umetnosti nemaju trajnu formu pomoću koje se oformljuju, već su u konstantnoj potrazi oformljenja svoje suštine. Tu su umetnost i filozofija u istoj poziciji, u stvaranju dela u kojima se ostvaruju. Ipak, umetnost, za razliku od filozofije, uvek stvara svoju celinu, makar ona bila delimična i fragmentarna, dok istovremeno filozof nema završenu svesnost, već zna da je njegova misao postala samo jasnija. Karl Jaspers predlaže da „…filozof stvori jedno jedino delo, a sve drugo samo u pripremi i interpretaciji, ali to jedno samo kao delo koje bi mu bilo celina kao sistem, a ipak nikad dovršeno” (3).  Za razliku od filozofije, on je umetnost video kao zagonetku, kao otvoreni događaj u vezi s kojim možemo imati bezbroj interpretacija. Za to vreme bi misao filozofa, ako ona postane razumljiva, čitalac mogao odmah da preuzme kao svoju, misleći da on ima „…pravo na mogućnost tih misli, kao da su samo njegova paralisanost i inertnost razlog što sam to već nije pomišljao”. (4)

O umetnosti razmišljamo kao o otvorenom mediju, koji poseduje najveću apsorbnu moć i vitalnost u objedinjavanju pojava u odnosu na politiku, religiju i filozofiju. S umetnošću sve izgleda drugačije, jednostavnije i prihvatljivije, ne zato što je ona naš ukras već zato što ona može i zna da u sebi sadrži najviše. Zato ako bi ona posedovala ideju koja bi bila zagonetka i u sebi imala jasnoću misli kojom bi sebe predstavljala u procesu, a sjedinjavala se s verom i strašću prema onom što je čini i što bi moglo da je čini u budućnosti, tom mešavinom dobili bismo ne samo formu jedinstva u umetničkom delu već i model sjedinjavanja pojava u našoj svesti.

 

  1. Pozajmljeno u malo izmenjenom izdanju iz knjige: Trajković, Slobodan, Oličenje tela, zbornik radova i tekstova 2005–2015, Poglavlje: „Antagonizmi savremenog društva i umetnosti”, Cicero, Beograd, 2017, str. 25–27.
  2. From, Erih, Čovek za sebe, „Čovekove egzistencijalne i historijske dihotomije”, Naprijed, Zagreb, 1977, str. 40.
  3. Jaspers, Karl, Filozofija, „Filozofija umetnosti”, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1989, str. 257.
  4. Ibid., str. 256.

Podelite na društvenim mrežama

O nama

 

Vojvode Živojina Mišića 4

26101 Pančevo, Srbija

 

+381 (0)13 440 944

+381 (0)13 440 945

Vesti

Program