Timea Anita Oraves, intervju

 

Sloboda prelaska granica

7. septembar 2015.

Dela Timee Anite Oraves odlikuje zabrinutost za politiku geografije i realnost migracija. Kustos i istraživač, stipendista Slot fondacije, Lorel Meklahlin, razgovarala je sa Oravesovom o mogućnostima prelaženja političkih i ideoloških granica, i njenom sopstvenom moralnom imperativu da saoseća i podrži druge migrante. Obeleženi njenim mađarskim indentitetom, radovi joj preispituju program EU koji se bavi uključivanjem i isključivanjem, i ljudskom potrebom da se istraži „negde drugde”. Ljubaznošću Slot fondacije i autora, imamo zadovoljstvo da razgovor objavimo u ovom katalogu.

L: Zanima me transgresijski aspekt vaše prakse u odnosu na migraciju, tj. činjenica da ste morali da falsifikujete dokumenta i lažete. Na koji način je to oblikovalo Vaš migrantski identitet i uticalo na Vašu umetničku praksu?

T: Da, svaki put kada sam odlazila u drugu zemlju, nosila sam sa sobom taj krst. Morala sam da zarađujem da bih preživela. U Austriji, na primer, nisam imala ni boravišnu ni radnu dozvolu, tako da sam i jedno i drugo činila ilegalno. Svakodnevno sam bila u stanju paranoje. Da biste dobili vizu, bili su vam potrebni papiri i određena suma novca na računu u banci (suma koja bi trebalo da pokrije troškove života za godinu dana; iznos jednak ceni stana mojih roditelja u Mađarskoj). Nisam mogla da podnesem zahtev za radnu dozvolu dok sam bila redovni student jer je to bilo zabranjeno. Dve godine sam živela i radila na crno. Morala sam, iako je bilo veoma rizično. O tome sam govorila u svom radu iz 2009. godine, videu Kosmopolita. Mađarska je postala čalanica EU 2004. godine, ali nismo odmah imali pravo da boravimo u Zapadnoj Evropi. Nismo imali ista prava kao drugi građani zemalja EU. U to vreme, bila sam u Italiji i kao italijanski student dobila sam nagradu da radim istraživanje u Berlinu. Da bih dobijala mesečnu stipendiju u Nemačkoj, morala sam da imam italijanski bankovni račun, a za to sam opet morala da imam prebivalište u Italiji. Takođe mi je trebalo i zdravstveno osiguranje koje bi bilo validno u EU. Pošto sam bila pri kraju studija u Italiji, nije mi više važilo staro osiguranje, a da bih se ponovo osigurala, morala sam da platim nove takse. Jedino rešenje, bar kako sam ja mislila, bilo je da izvadim EU osiguranje u Mađarskoj. Međutim, da bih to uradila bilo je neophodno da imam prebivalište u Budimpešti. Ali da imam u isto vreme prebivalište i u Budimpešti i u Veneciji, bilo je protivzakonito! Rekli su mi da moram da se odlučim gde želim da živim. Dakle, preostalo mi je samo da lažem i da kažem vlastima da živim u Budimpešti. O svom životu u Italiji nisam izustila ni reč.

U Kosmopoliti objašnjavam sve ove kontradiktorne nedaće kroz koje sam prošla dok sam bila na rezidencijalnim programima. Naravno da sam svesna rizika od iznošenja svega ovoga u svom video-radu, ali sam zaista želela da ukažem na činjenicu da EU nije prava UNIJA (možda samo u ekonomskom smislu), bar ne za one ljude koji žele da se slobodno kreću i žive po svim zemljama EU.

L: Vaš rad Kamp „Evropa” iz 2014. bavi se razvijanjem bliskih veza u okviru zajednice afričkih imigranata – šta ste zapazili i kako ste na to odreagovali u svojoj umetničkoj praksi?

T: Za delo Kamp „Evropa” inspirisalo me je posmatranje imigranata iz Afrike koji žive usred Krojcberga u šatorima. Tu su počeli da kampuju u znak protesta protiv zakona koji im ograničava kretanje po Nemačkoj izvan kruga od 50 km od mesta koje im je dodeljeno. Takođe su se zalagali za pravo da ostanu u Nemačkoj da rade i žive, i odupirali su se deportaciji. Ali stvari se nisu menjale i oni su tamo ostali godinu i po dana. Stanovnici iz tog dela Berlina su ih podržavali, ali su ih terali i napadali neonacisti.

Mnogi od njih stigli su u Italiju preko Lampeduze, gde su od italijanske Vlade dobili po 200 evra da napuste zemlju. Odatle su stigli u Nemačku. Međutim, pošto su u EU ušli preko Italije, nisu mogli da traže izbeglički status u Nemačkoj. Tražili su mogućnost da vode normalan život kao i svi drugi. Posle jednoipogodišnjeg protesta, sve što su dobili bio je privremeni smeštaj. Dakle, zapravo ništa nije rešeno, ništa se nije promenilo. Poznavala sam ih dve godine i ponekad bih im nešto pomogla i odnela hranu. Čak sam snimila i video u kom su mnogi učestvovali, ali ga na kraju nikada nisam prikazala. Zamisao je bila da se pokaže koliko je teško dobiti nemačku vizu kada se ne zna jezik. Istraživala sam nemačke zakone koji se tiču statusa političkih izbeglica. Dala sam im taj tekst i tražila da mi ga pročitaju u kameru. Na kraju je izgledalo gotovo komično – uglavnom zbog toga što su se i oni sami smejali. Video nisam prikazala jer mi nije bila namera da ih ismejem. Možda će mi jednog dana izgledati drugačije, ali tada sam smatrala da ne bi bilo u redu da ga objavim. Želela sam da prikažem njihove nedaće, ali su one bile daleko ozbiljnije nego što sam ikada pomislila.

L: Kako bi se mogli rešiti problemi migranata o kojima govorite? Da li smatrate da rešavanje treba da započne na kulturnom ili političkom nivou?

T: To je veoma značajna tema. U Nemačkoj, i u mojoj zemlji, Mađarskoj, postoji mnogo problema. Evo, na primer, aktuelna mađarska Vlada upravo je podigla ogroman zid na granici između Mađarske i Srbije kako bi sprečila ulazak migranata. Nešto što se dešava tako brzo nakon rušenja Berlinskog zida, u čemu su učestvovali i Mađari. Tada su, 1989. godine, Austrija i Mađarska otvorile svoje granice Istočnim Nemcima. Zato stvarno ne mogu da poverujem u ovo što se sada dešava! To je bruka! Mađarska desnica se verovatno plaši nepoznatog. Dugi niz godina bivše komunističke zemlje bile su izolovane od ostatka sveta i nikada se nisu suočavale s problemom migracije. Zašto bi iko poželeo da dođe u Mađarsku? I sami Mađari su želeli da odu iz zemlje. Sve ovo je za Mađare nešto novo, i ljudima će biti potrebno vreme da se priviknu na nove okolnosti. Jedino što bi moglo da zaustavi ovu glupu mržnju jeste izgrađivanje ličnih veza, koje bi sve promenile. Neophodna je empatija. Verovatno svako ima neko rešenje kako da se zaustavi migracija, ali neke zemlje Evropske unije i neke druge kapitalističke zemlje sveta već stotinama godina ekspolatišu mesta poput Afrike. Te zemlje EU trebalo bi da na sebe preuzmu obavezu da pomognu ovim ljudima. Ulaganja u budućnost Afrike i pospešivanje ekonomskog napretka dalo bi ljudima nadu u mogućnost ostanka. Međutim, to verovatno niko neće učiniti, budući da je suprotno njihovim ekonomskim interesima.

L: Imajući u vidu ove birokratske borbe sa migracijom, kakva je bila reakcija na Vaše delo Izgubljeno vreme, u kome ste svoj pasoš prikazali u formi bilborda, 2008. godine?

T: U poslednjih nekoliko godina Mađarska je postala tranzitna zemlja; ljudi dođu ovde jer smo deo Evropske unije, da bi se potom zaputili dalje. Pre nije bilo tako. Imala sam jedan projekat zajedno sa srpskom umetnicom Katarinom Šević. Bavile smo se sličnim temama, a da to nismo ni znale. Moj rad zasnivao se na iskustvima Mađarice koja je godinama živela u inostranstvu, a njen na životu strankinje u Budimpešti upravo od onog trenutka kada sam se ja odselila. Izložba se zvala Packing Case (2006) i u to vreme nijedan drugi mađarski umetnik nije se bavio temom imigracije. Na bilbordu je bila prikazana ogromna viza. To je takođe bio moj pokušaj da prikažem nešto što nije bilo vezano za Budimpeštu. Sada, međutim, sa ogromnim brojem imigranata u Evropi, to je nešto s čime se hitno moramo suočiti. Ličnu vizu takođe sam prikazala na bilbordu, 2014. godine, u okviru jednog drugog projekta.

L: Vaše bavljenje migracijom je svakako pod uticajem Vašeg mađarskog identiteta. Da li biste nam objasnili svoj osećaj nacionalnog identiteta koji istražujete u delu Socreality, 2003?

T: Socreality je jedno od mojih ranijih dela, ali je kasnije postao naziv mog diplomskog rada na Akademiji likovne umetnosti u Veneciji. Video je napravljen korišćenjem motiva zapadnjačkih rijaliti emisija; međutim, moj rijaliti šou ironično je smešten u osamdesete i devedesete godine u Mađarskoj. Želela sam da prikažem svakodnevni život u vreme komunizma, da pokažem stvarni život ljudi pod socijalističkim režimom. Ideja da to uradim rodila se kada sam živela u Austriji, Španiji i Italiji, gde su me često pitali kako je to bilo u ono doba. Ljudi rođeni u zapadnjačkim uslovima mislili su da je socijalizam nešto dobro (posebno u Italiji, gde se komunizam borio protiv fašizma); neretko su mislili da je socijalizam super romantičan, da je divno što svi imaju jednake mogućnosti. Uvek bih im odgovarala – da, svi su bili (manje-više) jednaki, ali su zato i svi bili siromašni. Video je prikazan u mnogim mestima, a bio je jedan od mojih najranijih radova. Poslužila sam se snimcima iz dnevnih vesti i propagandističkim filmovima iz mađarskog arhiva. To su bili filmski zapisi o tome kako „dobri komunisti” treba da žive. Prikazane su srećne porodice koje žive u višespratnicama; srećni pioniri u školi. Prikazala sam laž koju je trebalo da želimo. U te arhivske snimke ubacivala sam svoje slike iz detinjstva. Shvatila sam da je život moje porodice savršeno odgovarao modelu tipične socijalističke porodice, čega pre toga uopšte nisam bila svesna.

L: Kritikujete birokratiju EU i protivrečnosti samih zakona, a pomenuli ste i da, pre svega, želite da se oslobodite zavisnosti od nacionalizma. Da li sebe vidite kao nomada? Da li je to neki vid utopije?

T: Mi smo naizgled slobodni, ali zapravo nismo. Ja sam intelektualni nomad i otkad sam 1998. godine otišla iz Mađarske, živela sam u pet zemalja. Cela moja generacija ima tu tendenciju da se kreće, naročito umetnici. To je zaista nešto posebno tipično za moju generaciju. Moji roditelji to nisu mogli, ali naša generacija može „slobodno” da ode da bi radila i živela. U isto vreme, propisi nisu bili fleksibilni prema ovoj ideji u EU.

L: Vaša praksa blisko se upušta u diskurs migratorne estetike – spajate lokalno i globalno u okviru jednog umetničkog formata. Kako je došlo do ove ideje?

T: U čitavom svom opusu ja tragam za slobodom i toga sam potpuno svesna. Eto, kada sam pre dve godine dobila prvi ugovor o zakupu stana u kome sada živim – to je bilo prvi put da posle šesnaest godina lutanja po Evropi i Americi imam nešto za stalno. Uz taj stan ide brdo papira i računa – za gas, vodu, telefon, internet i tome slično, tako da ponekad prosto poželim da pobegnem. Kao što u svojim kolažima pokušavam da pobegnem od realnosti sa željom da se nađem na nekom drugom mestu. Silna želja za odlaskom je istočnoevropska, ali i instinkt u globalizaciji. Tako možemo da pobegnemo pred traumama i siromaštvom. A sada osećam potrebu da pobegnem od svakodnevice i birokratije, što moj život čini još komplikovanijim. Želim da budem izvan materijalnog sveta i izvan potrošačkog društva onoliko koliko to ovo doba dozvoljava.

L: Da li svoj rad vidite kao neku vrstu terapije, ili eskapizma?

T: Kao dete slušala sam priče o nomadima i priče o katoličkim hodočašćima, ali me to nije posebno interesovalo sve do 2009, kada sam otišla na odmor u Španiju. Pridružila sam se jednom hodočasničkom putovanju koje je bilo nečiji projekat i to iz puke radoznalosti da li ću i sama na kraju puta postati katolički vernik. Tokom tih mesec dana prepešačila sam 800 km širom cele Španije i sve vreme razmišljala o istoriji starih Mađara i njihovoj nomadskoj prošlosti. Na neki način sam sebe i pre videla kao intelektualnog nomada, ali sam godinama bila fokusirana samo na fizički prelazak granica. Od tada naovamo, istražujem šamanizam, drevno verovanje nomadskih naroda koji su se slobodno kretali po paralelnim svetovima i nepoznatim dimenzijama koje danas zovemo „izmišljenim putovanjima”. Nekako mislim da bi takva putovanja bila rešenje za savremenog čoveka u njegovom svakodnevnom materijalnom životu, te da bi mu to dalo neku vrstu slobode ili bar nešto u šta može da veruje.

Kao umetnik, oduvek sam želela da uradim nešto korisno, da ukažem na probleme. U početku sam radila na sopstvenom iskustvu, ali sam onda poželela da pomognem i drugima. Tako sam počela da radim sa imigrantskim grupama. Kritikovala sam materijalni svet i konzumerizam, jer sam živela skromno i bez luksuza, i uvek razmišljala o jednostavnom nomadskom životu. Sve te ideje sam objedinila i shvatila da želim da budem neka vrsta vodiča za druge imigrante.

L: Da li možete da nam kažete nešto o relacijskoj ideji vodilji u delu Transparent Rooms, iz 2010, koji se bavi ruskim i vijetnamskim zajednicama u Marcanu, u Berlinu?

T: Da, dobila sam stipendiju nemačke službe za akademsku razmenu (DAAD) u Berlinu 2008. godine i želela sam da radim sa ljudima koji žive u predgrađima sličnim onom u Budimpešti u kom sam odrasla. To istočnonemačko predgrađe – okrug po imenu Marcan – bilo je najveći socijalistički stambeni projekat za vreme Demokratske Republike Nemačke tokom ’80-ih godina, i bio je neka vrsta uzora modernog komunističkog života. Komunistička propaganda se njime dičila, pokazujući moć Istočne Nemačke. Kada su se 1989. godine granice otvorile, ljudi su se smesta iz Istočne Nemačke preselili na zapad. U Berlinu je hiljade stanova ostalo prazno. Kada su došli prvi imigranti, mahom iz bivšeg Sovjetskog Saveza i Vijetnama, smestili su ih u privremeni boravak u Marcan. A i po dobijanju papira, oni su ostali da žive tamo. Vijetnamski imigranti počeli su da pristižu još za vreme DDR-a kao radnici na privremenoj razmeni između DDR-a i Socijalističke Republike Vijetnama (kao i drugih socijalističkih zemalja). Prvobitno su mogli da ostanu pet godina. Ali zbog krajnje bede koja je ostala posle vijetnamskog rata, nisu želeli da se vrate u domovinu po isteku ugovora na pet godina. Činili su sve kako bi po svaku cenu ostali u Nemačkoj. Upoznala sam neke od tih žena koje su ostale kada sam odlazila u obilazak lokalne mesne zajednice koja se zove „Kontejner” i koja je godinama bila mesto okupljanja i drugi dom ljudima iz kraja. Najčešće su dolazile Vijetnamke i Ruskinje, ali i Nemice. Počela sam da pravim video-zapise o aktivnostima kojima su se bavile u okviru programa mesne zajednice – o kuvanju, umetničkoj laboratoriji, radionici za obradu drveta.

Direktorku opštinske galerije u tom okrugu upoznala sam 2009. godine i ona mi je ponudila da napravim samostalnu izložbu 2010. godine. U istom periodu, Gradsko veće okruga Marcan donosi odluku da zatvori „Kontejner”. Po njegovom zatvaranju, ja sam odlučila da iskoristim deo izložbenog prostora u „Galeriji M” kako bih ljudima iz „Kontejnera” dala novi prostor da nastave sa aktivnostima kojima su se prethodno bavili. Nameravala sam da naglasim transparentnost zgrade „Galerije M”, da je pretvorim u „transparentno” sastajalište i da aktivnost ove zajednice učinim što vidljivijom. Želela sam da stanovnicima ovog kraja podignem svest o situaciji u zajednici i da im pružim priliku da se aktivno uključe. Pored izložbe, organizovala sam i radionice sa ženama različitih nacionalnosti, koje su za cilj imale pronalaženje univerzalnog jezika posvećenosti, strpljenja i tolerancije, a sve to uz pomoć umetnosti kao medija za iznošenje priča iz stvarnog života.

Projekat je bio zamišljen u tri dela, koji bi se odnosili na ideje budućnosti, sadašnjosti i prošlosti. Radionice i druge aktivnosti predstavljale su trenutke sadašnjosti. Soba u kojoj smo izvodili radionice bila je spolja providna, što je izražavalo ideju budućih potencijala kulturne interakcije. Ja sam, u isto vreme, želela da prikažem i prošlost „Kontejnera” tako što sam stvorila dijalog sa prostorom „Galerije M” putem niza velikih fotografija postavljenih na zidove Galerije kako bi posvedočile o praznim prostorijama „Kontejnera” posle zatvaranja. Drugu seriju činile su manje fotografije sa predstavljenim manjim oznakama – ogrebotinama, znakovima i tragovima – ostavljenim kao baština „duha” ovih žena u prostoru „Kontejnera”.

Ove Vijetnamke i Ruskinje došle su u Berlin misleći da je Nemačka zemlja iz snova – paradoksalno, budući da je u Berlinu bilo mnogo neonacističkog nasilja u okrugu Marcan. Ali njima je, posle ekstremnog siromaštva iz kog su došle, Berlin i dalje izgledao kao raj (čak i s onim sivim zgradama). I sve te žene, Vijetnamke, Ruskinje i Nemice su između sebe prisno razgovarale, našavši neku vrstu raja u tom sastajalištu gde su svi radili zajedno – za zajedničku budućnost.

Oduvek sam želela da radim sa imigrantskim zajednicama, ali nikad nisam ni pomislila da ih iskoristim. Neki umetnici koje sam upoznala možda ne razumeju složenost situacije, ili jednostavno, nisu pripremljeni na takvu vrstu bede. Ili, što je najgore, neki prosto žele da budu „u trendu” i da urade neke brze fotografije ili video-zapise osiromašenih ljudi u inostranstvu da bi ih skupo prodali u zapadnim zemljama. Ja petnaest godina radim sa imigrantima i oduvek stvaram dela koja mogu da im budu od pomoći.

L: Budući da društvo postepeno postaje sve mobilnije, da li mislite da će „transnacionalizam” promeniti društvo i da li on ima udela u Vašoj praksi?

T: Da. Mislim, ja sam Mađarica, ali sam mnogo godina živela u Italiji. Zbog toga se na neki način velikim delom osećam i Italijankom. Govorim italijanski, kuvam italijansku hranu i tamo imam mnogo prijatelja. Interesantno je da u jednom danu komuniciram na tri, ako ne i na četiri jezika. Stalno sam u kontaktu sa ljudima širom sveta. Ljudi imaju istorije i identitete i na drugim mestima.

L: Na kojim projektima trenutno radite i kako oni funkcionišu ili evoluiraju iz ideja o imigraciji u Vašem dosadašnjem radu?

Počela sam da se bavim istraživanjem ideje o odrastanju na nekom drugom mestu. Na primer, da sam odrasla u SAD umesto u socijalističkoj Mađarskoj, da li bih i dalje bila umetnica? Kakvu bih umetnost stvarala? Interesantno je misliti o tome kako bi bilo da nisam ovo što jesam. Ne znam da li ću biti tek neka druga „stvarna osoba” ili izmišljeni lik, ali bih u ovom projektu volela da lažiram svoju prošlost.

Možda ću zameniti identitete sa nekim, pa ih staviti u drugačije istorijske uslove i kontekste.

 

LOREL MEKLAHLIN

Postdiplomac na Koledžu Brin Mor, na Odseku za istoriju umetnosti, sa posebnim interesovanjem za savremene umetničke prakse. Na Institutu za umetnost Kortald odbranila je master rad iz predmeta Globalni konceptualizam. Njena istraživanja i kustoska interesovanja ispituju preseke između feminističke umetnosti performansa, migracione estetike, formiranje identiteta u globalizovanim kontekstima, sa posebnim osvrtom na interakciju između politički motivisane umetnosti i njene sposobnosti da ideološki preobrazi zajednice.

 

Podelite na društvenim mrežama

O nama

 

Vojvode Živojina Mišića 4

2600 Pančevo, Srbija

 

+381 (0)13 440 944

+381 (0)13 440 945

Vesti

Bilten

Budite obavešteni o najnovijim vestima i programu Kulturnog centra.