Tanja Ostojić, intervju

Kustos i istraživač, stipendistkinja Slot fondacije, Lorel Meklahlin, razgovarala je sa Tanjom Ostojić o njenom životu i radu kao umetnice i aktivistkinje na polju kulture. Njihov razgovor ispituje mehanizme uključivanja i isključivanja u svakodnevnom životu i društvu. Kroz ovaj razgovor saznaćemo o ličnim migracijama Ostojićeve u okviru Evropske unije, kao i o njenom braku sa nasumično odabranim strancem. Ljubaznošću Slot fondacije i autorke, imamo zadovoljstvo da razgovor objavimo u ovom katalogu.

Brak i druge migracije

Moć se ostvaruje samo tamo gde se reč i delo nisu razišli, gde reči nisu isprazne a dela brutalna, gde se reči ne koriste da se prikriju namere već da se obelodane realnosti, a gde se dela ne koriste da prekrše i unište, već da uspostave odnose i stvore nove realnosti.
Hana Arent, Položaj čoveka

Otpor, provokacija i otvorena transgresija – sve su to oblici rada u heteropatskoj i relacijskoj teksturi imigraciono informisane prakse umetnice Tanje Ostojić (1972). Služeći se feminističkim leksikonom kao kompasom, Ostojićeva postavlja na scenu svoje telo i njegove brojne analogne oblike kao primarno sredstvo komunikacije i značenja. U njenim nastupima, globalizovane migracijske muke dvadeset i prvog veka ovaploćene su u intimnom upuštanju u odnose sa moći, vremenskim i psihološkim nedoumicama, kao i rodnim perspektivama prelazaka granica. Pozivajući se na savremene biopolitike i etike, njena dela prkose zapadnjačkoj epistemološkoj nepromenljivosti koja odlikuje narode u Evropskoj uniji; umesto toga, njeni radovi izazivaju gledaoce da uspostave veze sa „drugim”, čime se stvaraju nove realnosti, kako je to filozofkinja Hana Arent rečito sročila.

Radovi Tanje Ostojić izazivaju žestoke političke reakcije širom Evrope, počev od cenzurisanja njenog rada Prema Kurbeu. Poreklo sveta (After Courbet, L’origine du Monde) (2004) od strane austrijske Vlade, u kom vidimo umetničino međunožje u plavim gaćicama sa zvezdicama sa zastave EU, preko njenog javnog a opet veoma ličnog rada Tražim muža sa pasošem EU (Looking for a Husband with EU Passport) (2000–2005), u kojem je objavila oglas da „traži muža”, za koga se kasnije i udaje. Oba ova umetnička rada pozicionirala su markere birokratije Evropske unije protiv nje same, da bi razotkrili unutrašnje nedoslednosti, a samim tim i osporili osnovnu potku jedne takve „zajednice”.

Ostojićeva je označila zvezde, simbol Evropske unije, i svoju imigracionu politiku kao „druge”, čineći da na njenom telu izgledaju čudno. Bilo da su odštampane na njenim gaćicama, jer simbol „dobrodošlice” Evropske unije nudi hiperseksualizovani poziv Evropskoj uniji za istočnoevropske žene, ili je postavljen kao oglas za bračnu ponudu kako bi se dobilo pravo na ulazak u EU, oba rada preispituju pravce ekonomskog, nacionalističkog i rodnog pristupa u EU iz zemalja Istočne Evrope, zemalja koje nisu članice EU. Prikazujući kako zakon njeno telo „čini drugim”, Ostojićeva traži ne samo promene u načinu donošenja zakona već i proširenje samog stvaranja smisla – takvog koje podjednako krši patrijarhalne paradigme i nacionalističke saveze i predlaže nove mreže relacionalnosti.

U poslednjih nekoliko godina, Ostojićeva se odvažila da pređe još više granica – iz sopstvenog tela u tela drugih. Na radionicama, performansima, on-lajn platformama i u diskusijama Ostojićeva je pokrenula Misplaced Women? (tekući projekat, započet 2009. godine) koji u javnu sferu unosi aktivno „druge”, kao što su migracija, raseljavanje i zamenjivanje, kao i nacionalna i socijalna transformacija, otkrivajući i ranjivost i moć ljudskog duha. Sa doslovnih mesta translokacije, kao što su autobuske stanice, aerodromi, izbeglički centri i granice, učesnici prenose svoja psihološka iskustva ili iznose traume kako bi učinili vidljivim svoje „činjenje drugim”. U nekim slučajevima, ovi učesnici, poput Ostojićeve, prkose vladinim propisima, kulturnim standardima ili samom mestu translokacije, ali, što je najvažnije, oni prkose globalizovanom impulsu da zaborave svoju borbu kroz reč i akciju.

L.M.: Pojam otpora preovladava u Vašem radu, počevši od Vašeg nacionalnog identiteta, pa dalje, preko Vaših ženskih i umetničkih identiteta. Možete li nam prvo reći nešto o Vašoj koncepciji nacionalnosti i načinu na koji ona utiče na Vašu praksu?

Т.O.: To je vrlo zanimljivo, ali i veoma složeno pitanje... Sećam se radionice za inicijaciju za performans umetnost koju sam održala u Tirani 2002. godine. Polaznice su bile albanske umetnice, različitih generacija, iz različitih delova zemlje. Radionica se zvala Suočavanje. Pre toga, u Albaniji nije bilo performansa, niti se znalo za performans. Ovo napominjem budući da postoji znatan potencijal za feminističke politike u performansu i body art-u.U takvom kontekstu, performans je bio način da se politizuje sopstvena pozicija i da se suprotstavi određenim rodnim ulogama koje predominiraju u patrijarhalnom društvu. To je bio način na koji sam u to vreme radila – uključujući strategije konfrontacije i otpora. Počelo je to kao prirodna reakcija, još kad sam se kao tinejdžerka po pitanju očekivanja, rodnog identiteta i pripadnosti, suprotstavljala roditeljima, baki i dedi. To je kao strategija još uvek bilo prisutno u mojim ranim radovima. Učestvovala sam i u studentskim i građanskim protestima devedesetih godina, kada smo se suočili sa određenim veoma problematičnim političkim realnostima.

Kada čovek shvati kako stvari funkcionišu i oseća da to nije u redu, tada se, u suštini, ili mora suprotstaviti ili ih zaobići, zar ne? Strategije uspeha/Serijal sa kuratorima (moj umetnički projekat, 2001–2003) bavi se institucionalnom kritikom, ispitivanjem odnosa pozicije moći i roda u sistemu umetnosti, i načina na koji oni funkcionišu.

Što se tiče Vašeg pitanja o mom odnosu prema nacionalnom identitetu, pre svega mom, pa... to pitanje pretpostavlja da neko ima „nacionalni identitet”, a šta to zapravo znači?

Odrasla sam u SFR Jugoslaviji, u političkoj klimi koja je bila prilično denacionalizovana, uz ideologiju pokreta nesvrstanih i bratstva-jedinstva – i smatrala sam to zdravim odrastanjem. Izjašnjavala sam se kao Jugoslovenka. Prvi put su me prozvali Srpkinjom u inostranstvu, kada sam 1998–1999.živela u Francuskoj. Uvek bi me pitali za državljanstvo i predstavljali bi me kao srpsku umetnicu – da vam pravo kažem, u to vreme mi je to zvučalo veoma čudno. Neki ljudi su odgojeni da se ponose svojim nacionalnim identitetom, kao, na primer, Amerikanci, Francuzi, Norvežani, ili kao što sam i ja ranije bila ponosni jugoslovenski školarac, je l'? Drugi ne prihvataju da budu svedeni na nacionalni identitet – zato što smo svi mnogo više od toga, naravno.

Naročito tokom politički veoma turbulentnih devedesetih nije bilo lako prihvatiti da ste označeni novim nacionalnim identitetom, koji je gotovo preko noći došao spolja. Posebno, s obzirom na činjenicu da su ratni zločini bili počinjeni u ime srpskih nacionalnih interesa, kao i protiv njih. U medijima širom sveta srpska nacionalnost je bila demonizovana. Iskreno govoreći, zbog toga sam se u to vreme osećala kao da zapravo nemam nikakve veze sa tim takozvanim srpskim nacionalnim identitetom – šta god da je to značilo. Tek u poslednjih osam godina, dok podižem svoje dete kao dvojezičnu osobu u multikulturalnom svetu, shvatam koliko nam je maternji jezik dragocen. U stvari, ne mogu ni da zamislim da sa svojim sinom razgovoram na nekom drugom jeziku. Osim toga, identifikujem se sa jugoslovenskom umetnošću, emancipacijskim pokretima i antifašističkom baštinom.

L.M.: Dakle, Vi ste se opirali diktiranom identitetu koji je izabrala većinska evropska zajednica?

Т.O.: Da. Ukoliko neko od vas očekuje da budete neko na određeni način, oni vas svode na društveno očekivanje. Posebno ženu, ili takozvanu „istočnoevropsku ženu”. Tom temom bavim se u mnogim svojim radovima.

L.M.: Nešto ranije ste rekli: „Provokacija je moja specijalnost. Iz iskustva znam da, iako umetnost ne može brzo da promeni društvenu ili političku realnost, važno je da umetnost ne bude apolitična.” Možete li nam reći nešto o tome kako Vaš rad funkcioniše pre kao politički, a ne apolitički rad, i da li umetnost može uopšte biti istinski apolitična?

Т.O.: Naravno da umetnost može da bude apolitična. Pored jasno tržišno orijentisane savremene hiper-art produkcije, mogu da navedem čak i primer iz Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), gde je zvanična umetnost koju je podržavao predsednik Tito bila moderna apstraktna umetnost. Nije to bilo kao u Istočnom bloku, kome SFRJ od 1948. nije više pripadala, gde je u to vreme zvanična umetnost bio socijalistički realizam… Dok sam krajem osamdesetih i tokom devedestih studirala u Beogradu, pratila sam umetničku scenu na kojoj je, takođe, dominirala konceptualna apstraktna umetnost. Sedamdesete godine jesu bile političke, ali su bile marginalizovane. Niko od aktera sa performans umetničke scene sedamdestih u Beogradu ili Vojvodini nije dobio zaposlenje u umetničkom obrazovanju, čak ni u osnovnoj školi, niti je ijedan od njihovih radova bio predstavljen u umetničkim publikacijama, sve do onog trenutka kada se situacija konačno promenila.

L.M.: Dakle, mislite na političku umetnost krajnje eksplicitno i neposredno?

Т.O.: Ne mora to da bude kampanja, ili zasigurno ne jednodimenzionalna. Ali važno je uzeti u obzir politiku umetničke produkcije/izlaganja i kakav je naš odnos prema društvenim, političkim i ekonomskim realnostima unutar i izvan sistema umetnosti. Na primer, mene provocira rasizam, ekonomska eksploatacija, politike roda, i ne mogu to da zaobiđem u svom umetničkom radu. Treba da imamo u vidu preokret ka takozvanim „kreativnim industrijama” i da se zapitamo u vezi sa ekstremnom komercijalizacijom sveta umetnosti, kojim vlada kapitalistički način proizvodnje i potrošnje.

L.M.: Volela bih da popričamo o nekim od Vaših ranih radova koji takođe definišu i Vašu aktuelnu umetničku praksu, pre svega, o Vašem veoma referentnom delu Tražim muža sa pasošem EU. Ono je otelotvorilo političko na Vašem sopstvenom telu dok ste tražili muža kao sredstvo da steknete pasoš Evropske unije. Da li biste mogli da nam kažete nešto o svojim radikalnim pregovorima o ideološkim granicama, fizičkim granicama i društvenim granicama u ovom delu, što su, čini se, konstante i u Vašoj sveukupnoj umetničkoj praksi?

Т.O.: Da, to je bio složen interdisciplinarni projekat u trajanju od pet godina. Započeo je kao komunikacija preko interneta, potom je prešao u medij umetničkog performansa, a onda aktom sklapanja braka prešao je u polje zakona… Nastavio se potom kao Projekat integracije (Integration Project)... Bio je to veoma zahtevan projekat. Neki od umetnika, kako ja na to gledam, nemaju posao od 9 do 17 časova, koji im omogućava da se drže na sigurnom odstojanju. To je deo ovog rada; on na neki način traži vaše celokupno biće, s obzirom na to da postoje eksplicitne posledice na vaš svakodnevni život. Došlo je do toga da komuniciram s ljudima koje ne poznajem – to je bilo vreme pre on-lajn pričaonica i Fejsbuka – tako da sam se sa kandidatima dopisivala putem elektronske pošte. Bilo je među njima i nekih čudaka… I onda neočekivano shvatite da zapravo istražujete i druga sociološka pitanja, kao što su stvaranje on-lajn identiteta i on-lajn tržišta braka... Dakle, našla sam se tokom procesa rada u situaciji da pregovaram sa ljudima koji su izgradili čudne on-lajn identitete… Na primer, bio je jedan iz Holandije koji mi je napisao: „Ako se udaš za mene, bićeš u raju”. To mi je bila jedna od najstrašnijih poruka koje sam dobila jer sam pomislila da bi ono što je za jednog čoveka raj, za drugog mogao biti pakao...

Početkom 2002. godine, udala sam se i preselila u grad u kojem nikada ranije nisam bila niti u njemu izlagala, u kojem se govori meni stranim jezikom, i gde nikog nisam poznavala. Tako sam, kad sam se preselila u Diseldorf da nastavim projekat, brže uspostavljala poslovne nego privatne kontakte.

Što se tiče moje porodice, njima je trebalo nekoliko godina da pohvataju konce, da tako kažem. Kada sam im saopštila da sam se u okviru projekta udala za papire, otac je bio šokiran. Rekao mi je: „Nisi me čak ni pitala za dozvolu da se udaš”, a ja sam se nasmejala. Žao mi je što ih je radikalnost mog umetničkog rada povredila, ali u prvo vreme nisam bila svesna da će oni imati problema da me u tome proprate i podrže.

Bila sam zahvalna roditeljima svog tadašnjeg dečka što su shvatili projekat, budući da su i sami prebegli iz Čehoslovačke u Austriju 1969. godine i imali sopstvenu zanimljivu izbegličku priču. Kad su shvatili o čemu se u mom projektu radi, ispričali su mi svoju priču o bekstvu iz Čehoslovačke, preko Jugoslavije, u Austriju, i o tome kako je tekao proces njihove integracije.

L. M.: Ovaj projekat je veoma referentan i mnogo se o njemu diskutovalo, budući da otvoreno kritikuje restriktivne migracione politike EU, koje vode ka tome da istočnoevropske žene traže alternativne načine da uđu u EU, kao na primer, brak.

T.O.: Da, želela sam upravo da ukažem na problem biopolitike takozvane „Tvrđave Evrope”, na nasilje implementacije graničnih režima, na ograničenja u pristupu građanskim pravima i posebno na ranjivost roda u kontekstu migracije. Za mene je okvir ovog projekta bio emancipacijski po pitanju prevazilaženja segregacije moga pasoša, koja mi nije dozvoljavala da putujem bez viza. Umesto toga, ja sam izabrala muža, ja sam izabrala strategiju, ja sam izabrala pravila i ja sam finansirala projekat.

Na početku projekta nisam imala nameru da se udam; samo sam postavila oglas kao politički iskaz. Ali, posle nekog vremena, prepiska je krenula u drugom pravcu. U jednom trenutku, zaprosio me je jedan Nemac, zapravo kolega umetnik, K.G., i pomislila sam da ne bi bilo loše da nastavim svoje umetničko istraživanje u sledećoj fazi iz drugačije perspektive. Dopustila sam, da tako kažem, da se projekat razvija na taj način, i tokom samog procesa donosila sam odluke.

L.M.: U svojoj knjizi Performing the East (2013), kao i u nedavnom razgovoru sa Vama u Rediteljskom rezu (Director’s Cut) na Univerzitetu u Aberdinu, dr Ejmi Brizgel takve pregovore naziva „masiranjem zakona” – da li biste nam Vi rekli nešto o Vašem procesu rada u okviru i izvan ustanovljenih zakonskih paradigmi?

Т.O.: Vidite, u okviru onoga čime se bavim, smatram da je veoma važno preispitati neke olako prihvaćene društvene norme i diskriminatorne zakone. Kada pogledam, na primer, kako se moje dete uči u školi, stičem utisak da su naročito Nemci veoma strogi po pitanju poštovanja pravila i „zakona”. Sve kao da je nekako propisano, a oni koji propisuju nalaze se u poziciji moći. Imam utisak da ja nisam na taj način odgojena, niti da se radi o zdravim principima, primenom kojih se mogu razviti veštine kritičkog mišljenja i unutrašnji osećaj za dobro i zlo. Verujem u humanističke vrednosti – i to mi ne propisuju ni zakon ni crkva. Dakle, ako zakon štiti nehuman tretman ljudi, životinja ili prirode, ili sistemski diskriminiše određene grupe, ja ne mogu da poštujem takav zakon. Hana Arent analizira koncept „golog života” – u kontekstu Trećeg rajha, koji je takođe „imao zakon”, zar ne? Ali tamo su, kao što znamo, izvesne populacije nehumano „stavljene izvan zakona”. U današnje vreme imamo raskorak između visokih standarda unapređenja građanskih prava s jedne strane, a sa druge strane su čitave populacije na ilegalan način stavljene izvan zakona i tako lišene svojih političkih, socijalnih i ljudskih prava, ženskih prava i prava deteta. Sličnu bipolarnost možemo da primetimo i između strogih poreskih režima koji važe za „obične smrtnike” s jedne strane, i poreskog raja za ultrabogate s druge strane. Pogledajmo, recimo, radnička prava koja štite sindikati u razvijenim zemljama i neljudsko izrabljivanje radnika u proizvodnim zonama istih tih razvijenih zemalja u nerazvijenim zemljama... Kolonijalizam, ropstvo, rasizam, aparthejd i fašizam bili su u određenim zemljama u određenim istorijskim periodima putem zakona implementirani i sprovođeni. Ako zakoni i politike nisu pravedni, potrebno ih je promeniti, bilo da se radi o rodnoj ravnopravnosti ili azilantskim pravima. Nije dobro ljudima uskratiti pravo na ostvarivanje ljudskih prava. Stoga smatram da zakone ne treba uzimati za gotovo, moramo ih proveravati. To je jedna od obaveza intelektualaca, da preispituju zakon. U suprotnom, zakon se implementira od strane političke klase i dolazi do rizika manipulacije ostatkom populacije koja nema pristup političkom odlučivanju.

L.M.: Da li je zadatak umetnika da objasni ovaj ljudski moralni kompas?

T.O.: Mislim da to načelno nije nužno obaveza i odgovornost umetnika, jer se prosečni umetnik zapravo nalazi u nekoj vrsti privilegovane pozicije. Veći deo sveta umetnosti zauzet je hiperprodukcijom, investicijama, pranjem novca, produkcijom zabave i potrošnjom, je l'? Dakle, možemo reći da je savremeni sistem umetnosti na neki način proizvod, „dete”, ekonomske nepravde. Istovremeno, naravno, mnogi umetnici stvaraju u uslovima niskog ili nikakvog budžeta. U svakom slučaju, mi imamo tu privilegiju da se kreativno izražavamo i da govorimo u javnosti. Teško je istovremeno govoriti u ime onih koji nemaju politički glas, nemaju pravo glasa, a nemaju ni pristup medijima. Na primer, u Otvorenom studiju Nove Beogradske hronike, seriji kratkih TV emisija, koje sam 2004. godine realizovala u Beogradu, ideja je bila da se alternativnim beogradskim zajednicama omogući pristup medijima. Mediji o takvim zajednicama govore pogrdnim i ponižavajućim jezikom, tako da sam želela da se založim za korekciju medijske slike u ovom slučaju.

L.M.: Još jedan od Vaših poznatih radova, Prema Kurbeu. Poreklo sveta, na kome je prikazan kropovani deo Vašeg tela sa gaćicama, sa očiglednim amblemom zastave EU, privukao je veliku pažnju medija zbog asocijacije na iskorišćavanje tela Istočnoevropljanki, društvene norme i političko predstavljanje. Ova fotografija dugo je bila u žiži političkog interesovanja jer je podsticala debate. Da li Vi mislite da slike (i fotografije) još uvek imaju takvu moć u savremenom globalnom društvu?

Т.O.: O slikama se uvek može govoriti, naročito o vizuelnim predstavama nasilja. Pri prvom pogledu na takve slike, ljudi bivaju šokirani, ali se, nažalost, brzo naviknu na njih. Živimo u vremenu zasićenom prekomernom konzumacijom vizuelnog materijala. Sama fotografija, sam snimak po sebi, nema više takvu moć kao nekada. Diskutovala sam na tu temu na jednoj panel diskusiji u SKC-u u Beogradu sa Erihom Lesingom, legendarnim „Magnumovim” fotografom posleratne Evrope . Razgovor se vodio u okviru zajedničke izložbe koja je bila interesantno koncipirana (Evropa između dokumenata i fikcije; putujuća izložba Erste fondacije, čiji su kustosi bili dr Marina Gržinić i Valter Zajdl, te koja je tokom 2010. i 2011. godine predstavljena u brojnim muzejima i galerijama u Austriji, Hrvatskoj, Češkoj, Srbiji i Rumuniji). Kustosi su odabrali Lesingove crno-bele fotografije jugoslovenske radničke klase i mađarske revolucije, kao i izvestan broj savremenih umetnika (ne fotografa!) iz Jugoistočne Evrope koji su se bavili istorijskim i savremenim političkim realnostima. Gospodin Lesing je u raspravi rekao da nikada ne bi dao bilo kakve komentare uz svoje fotografije. Takođe je izgledalo da nije bio otvoren prema savremenoj umetnosti koja je bila predstavljena na izložbi. Zastupao je perspektivu stare škole – da je fotografija istina. Ja sam, međutim, odlučila da učestvujem na toj izložbi sa jednim istraživačkim projektom, bez korišćenja medija fotografije. Moj rad se pozivao na jednu od njegovih izložbenih fotografija na kojoj je bila Jovanka Broz, bivša prva dama doživotnog predsednika SFRJ, Tita, u društvu Nikite Hruščova (u to vreme lidera SSSR-a) u veoma napetom istorijskom trenutku 1955. godine, kada su ove dve zemlje činile prve teške korake ka pomirenju nakon razilaska 1948. godine.

Dakle, moj rad Slučaj drugarice Jovanke Broz baziran je na umetničkom istraživanju. Jovanka Broz provela je dvadeset godina svog života u Beogradu suštinski kao ilegalka,pošto je bez sudskog procesa stavljena u izolaciju. Ni moja asistentkinja ni ja nismo uspele da pronađemo nijedan pisani dokument vezan za ovaj poznati politički slučaj, ni u arhivima Jugoslavije ni Srbije, a ni u Titovom arhivu, jer su ti dokumenti bili tajni ili cenzurisani. Ni gospođa Broz sama tada nije bila spremna da o tome govori. Onda sam ja, posle dodatnih istraživanja, i u saradnji sa brojnim kolegama i koleginicama sa prostora bivše Jugoslavije, sastavila spisak pitanja za bivšu prvu damu Jugoslavije, koja su rasvetlila ovaj slučaj, i ta pitanja sam izložila zajedno sa uvećanim „zvaničnim dokumentom” koji je potpisao predsednik Komunističke partije SFRJ (taj dokument sam, pretpostavljate, morala da lažiram). Dakle, stavila sam ovu ideju o realnosti, ili način na koji sam ja videla istinu naspram snažne slike te istorijske fotografije. Zaključak koji bi se mogao izvesti jeste da ponekad nisu dovoljne samo slike.

Što se tiče rada Prema Kurbeu. Poreklo sveta, sama fotografija je bila i još uvek jeste provokativna. Ona takođe upućuje na istoriju umetnosti – Kurbea, kao umetnika, izbacivali su sa izložbi, a u nekom trenutku je čak bio i u zatvoru zbog svog političkog delovanja. Dakle, te reference idu uz ovu fotografiju – a sama slika sumnjam da bi imala takvu kompleksnost mimo konteksta politike i istorije umetnosti i trenutka u kome je nastala i u kome se i dalje izlaže.

Ovom fotografijom želela sam da ukažem na biopolitiku koja određuje ko može a ko ne može da uđe u EU itd. Ona, takođe, propituje problematičnu praksu imigracione policije koja proverava toplinu postelja u brakovima između partnera iz EU i zemalja koje nisu u EU itd. Bilo bi zanimljivo, takođe, razmotriti vezu sa najskorije definisanom klasifikacijom na „dobre” i „loše izbeglice” itd.

L.M.: Takvo pregovaranje ili „masiranje zakona” takođe uključuje i deteritorizaciju, „postajanje drugim”, ili osećaj „post-identiteta” u okviru Vašeg sopstvenog identiteta (u delezovskom smislu). Da li je ono dobilo novo značenje pošto se Vaša praksa sa ranih radova na kojima ste bili fokusirani samo na svoje telo proširila na tela drugih? I kakva je uloga empatije u okviru tog otpora?

T.O.: Upravo sa radovima iz serije Prelasci granica (Crossing Borders) (2000–2005), lično sam iskusila kako je biti na crnoj šengenskoj listi, isprobavajući i primenjujući strategije koje su imigrantkinje decenijama bile primorane da razvijaju i primenjuju, pokušavajući da pređu granice. Od neprocenjive vrednosti bilo je to što sam mogla da govorim putem svoje umetničke prakse i iz sopstvene pozicije. Želela sam da to lično iskustvo dođe do ljudi tako da mogu da se identifikuju sa mnom i sa nevoljama kroz koje sam prošla, te da uoče mehanizme segregacije EU i režima šengenskih granica koji utiču na živote ljudi. S druge strane, budući da dolazim sa evropskog kontinenta, nisam mogla da govorim iz perspektive ljudidrugih rasa ili onih koji žive u teškim socijalnim uslovima, ili kako izgleda preći Sredozemno more i tome slično. U kasnijim projektima, Bez papira, Goli život 1–6 i Misplaced Women? / Missplaced Women?, istraživala sam takve slučajeve. Želela sam da izrazim svoju empatiju i solidarnost s njima.

LM: Da li biste nam rekli nešto o Vašem najnovijem projektu Misplaced Women? / Missplaced Women? (2009–2016), koji čine performansi i radionice u kojima žene nose spakovane kofere i torbe na javnim mestima, i po nekoliko puta zastaju da se iznova raspakuju i spakuju dok se kreću kroz prostor. Možete li nam objasniti odnos između ovog rada i migracijske etike i specifične ženske iteracije u ovom projektu?

T.O.: Misplaced Women? / Missplaced Women? dugogodišnji je umetnički projekat koji se sastoji od individualnih i grupnih performansa, serija performansa, radionica, delegiranih performansa i internet-platforme, uz doprinos međunarodnih umetnika, studenata i ljudi iz različitih sredina. Unutar ovog rada bavimo se i javnim prostorima koji su značajni za migracije, evociramo neke od svakodnevnih aktivnosti svojstvenih izmeštanju tipičnom za ljude u tranzitu, migrante, ratne izbeglice i one koji su izbegli pred prirodnim katastrofama, kao i putujuće umetnike koji idu po svetu tražeći posao. Ti performansi bave se nizom tema kao što su emigracija, željena mobilnost, odnos pozicije moći, ranjivost i izloženost ženskog tela u kontekstu migracije i sigurnosnih pretresa, kao i u mnogim mojim prethodnim radovima.

Učesnice govore o svojim iskustvima tokom radionica i pišu o njima na blogu https://misplacedwomen.wordpress.com. Tipične lokacije na kojima se izvode performansi su mesta specifična za migracije: autobuske i železničke stanice, aerodromi, granice, policijske stanice, izbeglički centri, određeni parkovi itd.

Tokom performansa, učesnice i publika dobijaju priliku da razviju senzibilitet za navedene teme i procese, počinju da se postavljaju značajna pitanja. Rezultati radionica nisu važniji od tih unutrašnjih procesa koje većina učesnica beleži i arhivira. Ponekad se dođe do veoma vrednih doprinosa, kao što je „istupanje” Marte Nitecke Barč (Marta Nitecka Barche), studentkinje poljskog porekla na Univerzitetu u Aberdinu, koja je pre nekoliko godina provela tri nedelje u zatvoru u SAD zato što joj je istekla viza. Na našem blogu je prvi put pisala o poniženju i sramu koji je preživela zbog tog administrativnog problema koji su rešavali dok su njoj ruke i noge bile u lisicama. Martina priča arhivirana je u blogu projekta u rubrici Priče.

L.M.: Da li mislite da je priroda Vaše umetničke prakse održiva?

Т.O.: Mislim da to zavisi od konteksta. Mnogi značajni dijalozi na duže staze sa savremenicima razvijaju se godinama. U idealnom slučaju, volela bih da se uključim i u neki finansirani dugoročni projekat, ili recimo, u višegodišnji obrazovni projekat sa drugim ljudima. Tada bi se nešto zaista održivo moglo izgraditi.

Do sada sam svojom umetničkom i aktivističkom praksom na polju kulture i umetnosti pokušavala da doprinesem širenju percepcije, dijaloga, saznanja i saosećajnosti u vezi sa pitanjima kojima se obično bave u domenu borbe za ljudska prava. Moja umetnička praksa je, ako mogu da kažem, referentna u oblasti teorije jer je filozofi, sociolozi i politikolozi neretko koriste kao primer određenih društvenih fenomena, i na taj način dajem svoj doprinos pomeranju diskursa. Smatram da, tek kada ta tri polja – teorija, umetnost i aktivizam, istinski uđu u razmenu i organizuju zajedničke platforme, možemo da očekujemo izvestan napredak u promenama u stvarnoj politici i u životima ljudi na koje ona direktno utiče.

L.M.: Kako Vaša dela funkcionišu, ili možda, kako se odupiru funkcionisanju unutar umetničkih institucija?

Т.O.: Kada sam pozvana da izlažem ili da izvodim performanse u muzejskom, festivalskom, akademskom ili galerijskom kontekstu, ili kada dobijem retku priliku da moj rad postane deo neke značajne muzejske kolekcije, moram da priznam dato, u principu, funkcioniše dosta dobro. Performans, feministička umetnost i geografski prostori s kojih dolazim još uvek su marginalizovani, i prilike koje dobijam obično su slabo plaćene. Ovo čime se bavim nekako se teško može klasifikovati jer se pojavljujem s neočekivanim medijima i s neobičnim načinom rada.

S druge strane, nemam drugog izbora no da se nosim sa posledicama svog beskompromisnog pristupa, te je neretko teško finansijski izaći na kraj s tim. Na primer, posledica izvođenja performansa Biću Vaš anđeo (I'll be Your Angel) na 49. Venecijanskom bijenalu bila je takva da sam u određenim krugovima stavljena na crnu listu jer sam se bavila institucionalnom kritikom i kritikom moći koju nosi mesto kustosa… Moram da priznam da s vremena na vreme dolazi i do cenzure mojih radova.

L.M.: Čime se trenutno bavite?

T.O.: Aktuelno, između ostalog, radim i na Leksikonu Tanja Ostojić (Lexicon of Tanja Ostojić), koji sam započela 2011. godine kao interdisciplinarni, participatorni istraživački projekat koristeći on-lajn društvene mreže kao i saradnju sa ženama koje imaju isto ime i prezime kao ja. Putem personalizovanog sociološkog istraživanja i neposredne društvene i kreativne saradnje, iscrtala sam mapu koja govori o tome kako je tridesetak učesnica u projektu 30 Tânja Ostojić – emigriralo. Projekat se bavi pitanjima identiteta, uslova na tržištu rada i rodnim pitanjima koja nas se tiču. Zajedničke fotografije i intervjui nastali tokom ovog projekta biće objavljeni zajedno sa omiljenim receptima imenjakinja u Leksikonu Tanja Ostojić – knjizi koja je trenutno u pripremi. U poslednjih nekoliko godina, širom Balkana i Evrope odigralo se više privatnih i javnih susreta, radionica i konvencija Tanja Ostojić, kao što su: Dve imenjakinje Tanje Ostojić (Zwei Namensschwestern von Tanja Ostojić) – tok-šou koji je vodila dr Suzana Milevska u Domu svetskih kultura (HKW) u Berlinu (2013), i kreativna radionica sa Tanjom Ostojić u TERRI (međunarodni simpozijum terakote),u Kikindi (2013). Za 2016. i 2017. godinu planirano je još nekoliko kreativnih radionica dokumentarnog veza (u saradnji sa Vahidom Ramujkić), u kojima će imenjakinje raditi na zajedničkim tematskim vezovima. Te radionice pružiće priliku ženama različite životne dobi, različitih narodnosti i društvenih slojeva da putuju, razgovaraju jedna s drugom i da se kreativno izraze.

Drugi projekat na kome aktivno radim jeste Goli život. Radi se o seriji performansa, video-performansa i video-instalacija zasnovanih na dokumentarnom istraživanju koje sam započela 2004. godine. Struktura performansa sastoji se od segmenata čitanja brojnih slučajeva diskriminacije Roma koji se smenjuju sa segmentima skidanja odeće sa moga tela, da bih na kraju ostala gola i simbolički ranjiva kao što je to „goli život”.

Goli život 1 predstavlja izraz moje solidarnosti sa Romima deportovanim iz Nemačke u Srbiju, Crnu Goru, Kosovo i u Rumuniju. Goli život 2 razotkrio je čitav spektar aktuelnih slučajeva rasizma prema Romima širom Evrope – od institucionalnog rasizma na najvišem nivou do rasno motivisanih serijskih ubistava u Mađarskoj. Ovaj performans izveden je u kancelariji Uneskau Veneciji, u okviru Romskog paviljona na Venecijanskom bijenalu 2011. godine. Performans Goli život 4 je devedesetominutno striptiz predavanje o petsto godina sistemske diskriminacije Roma i Sinta u Švedskoj, izvedeno na festivalu Live Action u Geteborgu, septembra prošle godine.

Goli život 5 biće izveden u martu 2016. u pozorištu „Kampnagel” u Hamburgu i obuhvatiće istraživanje o životu balkanskih Roma koji su u stalnoj opasnosti od deportacije iz Nemačke na Kosovo, u Srbiju, Makedoniju i Bugarsku – zemlje koje je nemačka Vlada proglasila bezbednim, a koje u stvarnosti nisu bezbedne za ovu etničku grupu.

Goli život 6 biće izveden u udruženju advokata u Aberdinu i baviće se situacijom škotskih i britanskih romskih Gypsy and Travellers zajednica, sa strukturom bliskom prethodnim performansima. Nakon performansa, uz brojne pozvane goste, fokus će biti na uspostavljanju dijaloga između predstavnika manjinskih lokalnih zajednica, lokalnih predstavnika vlasti, aktivista i publike, kao i na aktivističkoj inicijaciji i na isceliteljstvu koje proizlazi iz moje performans prakse.

 

LOREL MEKLAHLIN

Postdiplomac na Koledžu Brin Mor, na Odseku za istoriju umetnosti, sa posebnim interesovanjem za savremene umetničke prakse. Na Institutu za umetnost Kortald odbranila je master rad iz predmeta Globalni konceptualizam. Njena istraživanja i kustoska interesovanja ispituju preseke između feminističke umetnosti performansa, migracione estetike, formiranje identiteta u globalizovanim kontekstima, sa posebnim osvrtom na interakciju između politički motivisane umetnosti i njene sposobnosti da ideološki preobrazi zajednice.

 

Podelite na društvenim mrežama

O nama

 

Vojvode Živojina Mišića 4

2600 Pančevo, Srbija

 

+381 (0)13 440 944

+381 (0)13 440 945

Vesti

Bilten

Budite obavešteni o najnovijim vestima i programu Kulturnog centra.